БОТАНИЧКА БАШТА „ЈЕВРЕМОВАЦ” У БЕОГРАДУ, СПОМЕНИК ПРИРОДЕ И КУЛТУРЕ ЈЕДИНСТВЕН У СРПСКИМ ЗЕМЉАМА Биљни архив планете Заснивањем Ботаничке баште средином XIX века, Београд се сврстао међу важне европске универзитетске центре који имају своје „музеје планетарне флоре”, „живе уџбенике биљака”. Започело се напорима чувеног српског ботаничара Јосифа Панчића, а потом су свој племенити труд придодале многе генерације. Данас њен биљни фонд садржи преко 1.500 врста на отвореном, плус Хербаријум, Стаклену башту, Библиотеку, Јапански врт... Ако се одатле крене на једно маштовито путовање, тако београдско, може се стићи веома далеко
„Данас, на прву годишњицу по миропомазању мога сина, Његовог Величанства Нашега Краља Александра Првог, нашао сам се побуђен дати држави на просветне цели, и то за ботаничку башту, своју башту овде у Београду, у одељењу палилулском, преко пута палилулске касарне, под једним условом: да се ова башта зове ,Јевремовац’, зарад сећања на нашега славног претка, мојег и мојега сина, Господара Јеврема Т. Обреновића, великог љубитеља народне просвете. Молим Вас, Господине Министре, да будете добри примити у име државе овај дар.”
Било је то на Илиндан 1889. Сто шездесет први дан како је српски краљ Милан Обреновић одступио са трона. До свог тридесет петог рођендана имао је да изброји још осам врелих летњих дана. Наведене речи написао је министру просвете и црквених дела Краљевине Србије, дарујући нешто више од пет хектара воћњака наслеђеног од свога деде Јеврема, брата Милоша Великог. Милан, тај несрећни штићеник кнеза Михаила и васпитаник српског песника из Дубровника Меда Пуцића, једно време париски ђак и први краљ у васкрслој нововековној Србији, та „плаховита и импресивна природа”, можда и није био потпуно свестан важности свог даровног чина. Али, будући да су „Обреновићи били интуитивни Европљани”, за многе кораке вишега смисла такозвана свест није ни била неопходна. Ове године, 2017, навршава се сто двадесет осам година откако се београдска Ботаничка башта налази ту, на Јевремовцу.
„Диван резултат и круна настојања Јосифа Панчића за развој ботанике у Србији, мада он сам није дочекао да види остварење тих својих напора и велике упорности... Ипак, ми смо потпуно у праву када Ботаничку башту у Београду називамо ,Панчићева ботаничка башта’, јер она и јесте његово духовно чедо”, записао је проф. др Милорад М. Јанковић у предговору монографији СтотагодишњицаБотаничкебаште „Јевремовац”. Доиста, зачетак и развој науке о биљу у Србији обновљеној након турског ропства готово у потпуности се везује за име Јосифа Панчића. Летописи наговештавају да је у Панчићевој мисији, на самом почетку, значајну улогу одиграо инат. Године 1838, наиме, немачки научник Гризбех објавио је Европи да „Србија ботаничарима не обећава много”. Он је у њој, вели, „пронашао само 134 цветнице”. Насупрот Гризбеху, можда и непосредно вођен тежњом да га оповргне, Панчић је у својим опсежним истраживањима до 1874. у Србији пронашао и класификовао 2.422 врсте цветница. И његове књиге Флора Кнежевине Србије и Флора у околини београдској упечатљиво су сведочанство о томе.
РАЂАЊЕ
Панчићева пионирска улога види се већ и по основним хронологијама збивања. За професора Лицеја он је постављен 1853, тачно дванаест година пошто је Лицеј пресељен из Крагујевца у новопроглашену престоницу Београд. Предавао је ботанику, зоологију, геологију и агрономију. На његово тражење, две године касније, 10. децембра 1855, одлуком лицејског Савета, у дворишту Лицеја издвојена је градиница коју је Панчић обрађивао за ботаничке потребе.
„То се може сматрати зачетком ботаничке баште, без обзира на то што је реч о малој површини, па се историјски гледано Београд мора сматрати местом у којем је већ средином XIX столећа зачета ботаничка башта”, пише проф. др Будислав Татић, вишегодишњи управник Ботаничке баште и аутор значајне студије о њој.
Године 1874, 20. фебруара, после дугог дописивања и бројних захтева, Министарство просвете доделило је Великој школи простор за Ботаничку башту између Дунава и Дунавске улице. Још од турског бомбардовања 1862. тај део доњег Дорћола, нарочито у приобаљу, запустео је. Напуштено земљиште, раније претежно настањено Турцима, припало је држави. И баш ту, у тешким околностима нове фазе рата за независност Србије, одвијају се од 1875. до 1880. опсежни радови на стварању прве велике ботаничке баште у Београду. Урађен је насип према Дунаву, „метар више од дотад највишег нивоа плављења реке”, подигнут је стакленик, ископани су бунари, озидане најпотребније зграде, успостављен систем засада.
Хроника из 1881: „Башта већ поседује велики број биљних врста класификованих по фамилијама. Добро је уређена и непрестано се развија.” О томе сведочи и сам Панчић у својој књизи БотаничкабаштауБеограду, коју је Државна штампарија објавила управо те године, 1881.
ПОТОП
У пролеће 1887. београдску Ботаничку башту задесио је потоп налик на библијски. Од преобилних киша Дунав је толико набујао да је пробио насип и поплавио све засаде. Из горњег дела вароши доваљало се много муља. „Пуних петнаест дана Башта је била под водом, а за то време дували су и веома јаки ветрови, што је условило пропадање засађених култура”, бележе хроничари. „При томе је и земљиште веома испошћено и одржавање биљака било је онемогућено.” Почетком наредне године, 1888, Јосиф Панчић је поднео захтев Граду да се нађе ново место за Ботаничку башту, подесније и сигурније. Разматрани су простори испод Калемегдана, Топчидер, Булбулдер, нека већа имања на тадашњој периферији града. Усред тих разматрања, већ у фебруару те године, умро је Јосиф Панчић. Др Сава Петровић, његов важан и учен сарадник, који је три године пре тога објавио прву целовиту монографију биљног света Србије, срећом, био је у прилици да се непосредније заузме за ваљано решавање овог питања. Као лични лекар краља Милана, Петровић ће годину и по дана после Панчићеве смрти пресудно допринети да доскорашњи краљ схвати „потребе и жељу великог српског научника”. Како вели Будислав Татић, „иако у абдикацији, краљ Милан се понео према Великој школи, граду Београду и српском народу као одан човек и патриота... Уместо револта на политичку ситуацију, одлучио је да приложи легат Великој школи.”
ЈЕВРЕМОВАЦ
Већ у пролеће 1890. започети су радови на уређењу нове Ботаничке баште, која ће Београд коначно уврстити међу оне европске универзитетске центре са узорним „музејем живих биљака”, „лабораторијом ботанике под ведрим небом”, „извором–расадником многих биљних врста”. Уписаће га на мапу градова са „живим уџбеницима лековитих биљака”, како то за ботаничке баште првенце – у Падови (1545), Пизи и Лајдену (1577), Лајпцигу (1579) – каже Џон Едвард Греј, познати европски ботаничар.
Разуме се, није све текло лако и неумитно као Дунав. Иза сваког податка у сажимањима попут овог стоје дуга раздобља тихих прегнућа и немерљив низ великих малих корака. Године 1892. у београдској Ботаничкој башти постављен је велики стакленик са гвозденом конструкцијом марке „мозетин”, купљен у Дрездену за значајну суму сребрних динара коју је издвојила Србија. Каниц, у свом спису из 1904, наводи да та стаклена башта у Београду има значајну уметничку вредност и сврстава је међу важна архитектонска решења старог Београда. (Доцније ће стаклена башта у „Јевремовцу” тешко страдати у немачким и америчким бомбардовањима српске престонице и бити обновљена тек 1975.) Ботанички кабинет Велике школе и Панчићев хербаријум пресељени су у „Јевремовац” у лето 1899. Године 1908. подигнута је управна зграда, типа котежа, у којој је највећа просторија намењена за библиотеку, и данас једну од најзначајнијих те врсте у овом делу Европе. У то време забележен је и бизаран случај „ботаничке шпијунаже”: важан материјал за београдски хербаријум завршавао је у хербаријумима Беча и Пеште, а високи службеник Ботаничке баште који је то омогућио награђен је 1909. местом приватног доцента на Универзитету у Бечу. Током аустријске окупације Београда у Првом светском рату, по наређењу цивилног гувернера Србије Талоција, хербаријум Ботаничке баште је „просто опљачкан”. Са фронта је у наредничкој униформи доведен К. Малу, кустос аустроугарског Музеја у Сарајеву, који је одабрао највредније делове збирке за Пешту, а остало разврстао за Загреб и Сарајево. Део плена однет у Пешту никада није враћен. Уништена је читава архива Баште сакупљана до 1914, а сама Башта је „претворена у обичан повртњак”.
„Из овога се може назрети шта ме је чекало после ослобођења”, забележио је изузетни управник и храбри официр др Недељко Кошанин, који се у трену избијања рата затекао са породицом у Грацу и остао тамо заточен до 1918. Тридесетих година XX века дограђен је анекс за Хербаријум. Године 1931. изграђен је још један стакленик, мањи. Златни период за попуну биљног фонда био је 1905–1936, упркос великим страдањима у време Првог светског рата. Успостављен је систем заступљености врста по географској припадности. Највећи допринос обогаћивању фонда у том периоду дали су др Недељко Кошанин, Павле Черњавски, Стеван Јаковљевић, Љубиша Глишић, Теодор Сошка, настављајући оно што су у XIX веку чинили Јосиф Панчић, Стеван Јакшић, Живојин Јуришић. Предузимана су бројна путовања и доношен живи биљни материјал. Само са Балкана, на којем живи око седам хиљада биљних врста, у Башти је било заступљено преко четири хиљаде. Сарадња са универзитетима, биолошким институтима и ботаничким часописима широм света постала је редовна.
Генерације које ће долазити додаваће свој удео на те дубоко укопане, али и често уздрмаване темеље.
INDEX SEMINUM
Далматинска, Таковска, Војводе Добрњца, Булевар деспота Стефана. Пет хектара у срцу града уоквирених овим данашњим улицама. Јевремовац. Раскошна разноликост биља, редом оплемењена природа, домаћа и егзотична. Загонетна тихост оазе усред врвежи метрополиса, бучног и ужурбаног. У недавно пролећно предвечерје прикупљамо своје мисли као скицен-блок расут у трави и запућујемо се вртом. Много важних и занимљивих примерака светске флоре је ту.
Гинко (Ginkgobiloba), голосеменица из мезозоика, „средњег доба земље”, врста стара преко две стотине милиона година, представља „живи фосил”. Данашњи завичај те реликтне врсте је источна Кина, где је преживела последње ледено доба. Достиже висину до четрдесет метара, а користе се и њена лековита својства. У Београду има више одраслих дрвета, и мушких и женских примерака, високих преко двадесет метара.
Онај бор са кривим стаблом, скоро полеглим по земљи, премда може достићи висину и до четири метра – кривуљ (PinusmugoTurr) – држи горње висинске границе вегетације од Карпата до пиринејских шума. Из четине кривуља добија се уље звано клековина. Молика (Pinuspeuce) балкански је ендемит, терцијарни реликт, висине и до двадесет пет метара. Њена смола се користи у техници микроскопирања и индустрији оптичких инструмената, а од стабла се праве одличне качице и карлице.
Дрво на које се наслањамо да предахнемо, на месту које су са свог прозора могли видети песник Војислав и писац Драгутин Илић, зове се псеудоцуга (Pseudotsugamenziesii). Завичај му је у тихоокеанској области Северне Америке, западно од Стеновитих планина. То дрво, „блиско души океана”, достиже висину и до сто метара и пречник стабла преко четири метра.
Мало даље су лепи примерци кедра, либанског (Cedruslibani) и атласког (Cedrusatlantica). Природни ареал им је мали: Атлас и Риф.
Незаобилазни у свакој шетњи Баштом су примерци чувене врсте која је до нас претрајала по свој прилици из раздобља џинова: секвоја мамутовац (Sequoiadendrongiganteum). У природи је данас распрострањена само у шездесетак гајева на западним падинама Сијера Неваде, окренутим Тихом океану, на надморској висини 1.200 до 1.400 метара. „Поједина стабла су стара око три хиљаде година, што значи да су надживела и бројне државе и народе.” То чувено дрво, које висином може заћи и у другу стотину метара, дрво кроз које су просецали тунеле и у чијем су стаблу правили ресторане, јунак неколико незаборавних филмова, расте и овде у срцу Београда, у „Јевремовцу”. И рођак ове џиновске врсте, монотипска зимзелена обалска секвоја (Sequoiasempervirens), која може досезати висину до деведесет и дебљину до осам метара, такође расте у „Јевремовцу”, још млада. Убрзавамо корак, а пред нама се нижу маљава бреза (BetulapubescensEhrih) из северне Европе и Сибира, црни орах (Juglansnigra) из Масачусетса и са Онтарија, мушки и женски примерци кефалотаксуса (CephalotaxusdrupaceaSiebetZucc.) из Индије и са Тајвана, царска пауловнија (PaulovniatomentosaSteud.) из Кине и Јапана, трубљачац (CatalpabignonioidesWalt.) из Алабаме и Xорxије, пароција (Parotiapersica) из северног Ирана, келреутерија (KoelrreuteriapaniculataLaxim.) из Кореје.
Наравно, на овом саборишту светске флоре нипошто не бисмо да не споменемо њено сребрно величанство Fagusmoesiaca. Букву, бре. Не би то било само непоштено и провинцијално, него и кратковидо.
***
Споменик и училиште
Ботаничка башта „Јевремовац”, од 1995. проглашена спомеником природе од великог значаја, наставна је јединица Биолошког факултета у Београду. У њој, на близу пет хектара, налазе се и Институт за ботанику, Стаклена башта, Хербар, Библиотека, управна зграда, слушаонице и лабораторије. Стаклена башта из 1892. има знатне архитектонске и културно-историјске вредности. Библиотека, основана 1853, данас има близу четрнаест хиљада библиотечких јединица. Јапански врт, са колекцијом далекоисточне флоре, отворен је 2004. по нацрту Вере и Михаила Грбића.
***
Хербаријум
Оно што је ризница свитака у старим дворовима и храмовима, то је Хербаријум у Ботаничкој башти. Овај у Београду, из 1860, броји око 120.000 хербаријумских табака и преко 300.000 ексиката. Труд многих генерација уграђен је у то обиље, то благо.
***
Цветови у реверу
Нисмо се предомислили. Као и пре четрнаест година, за цветове уз „лепо лице Србије” одабрали смо проклетијску пркосницу (DrabaBertiscea) и рамондију сербику (RamondiaSerbica). Уз дивљење њиховој лепоти и мистичним моћима, дугујемо им и посебне приче, посебно место у „Фантастичној ботаници српских земаља”.
„Данас, на прву годишњицу по миропомазању мога сина, Његовог Величанства Нашега Краља Александра Првог, нашао сам се побуђен дати држави на просветне цели, и то за ботаничку башту, своју башту овде у Београду, у одељењу палилулском, преко пута палилулске касарне, под једним условом: да се ова башта зове ,Јевремовац’, зарад сећања на нашега славног претка, мојег и мојега сина, Господара Јеврема Т. Обреновића, великог љубитеља народне просвете. Молим Вас, Господине Министре, да будете добри примити у име државе овај дар.” 
наслеђеног од свога деде Јеврема, брата Милоша Великог. Милан, тај несрећни штићеник кнеза Михаила и васпитаник српског песника из Дубровника Меда Пуцића, једно време париски ђак и први краљ у васкрслој нововековној Србији, та „плаховита и импресивна природа”, можда и није био потпуно свестан важности свог даровног чина. Али, будући да су „Обреновићи били интуитивни Европљани”, за многе кораке вишега смисла такозвана свест није ни била неопходна. Ове године, 2017, навршава се сто двадесет осам година откако се београдска Ботаничка башта налази ту, на Јевремовцу.
Доиста, зачетак и развој науке о биљу у Србији обновљеној након турског ропства готово у потпуности се везује за име Јосифа Панчића. Летописи наговештавају да је у Панчићевој мисији, на самом почетку, значајну улогу одиграо инат. Године 1838, наиме, немачки научник Гризбех објавио је Европи да „Србија ботаничарима не обећава много”. Он је у њој, вели, „пронашао само 134 цветнице”. Насупрот Гризбеху, можда и непосредно вођен тежњом да га оповргне, Панчић је у својим опсежним истраживањима до 1874. у Србији пронашао и класификовао 2.422 врсте цветница. И његове књиге Флора Кнежевине Србије и Флора у околини београдској упечатљиво су сведочанство о томе. 
Панчићева пионирска улога види се већ и по основним хронологијама збивања. За професора Лицеја он је постављен 1853, тачно дванаест година пошто је Лицеј пресељен из Крагујевца у новопроглашену престоницу Београд. Предавао је ботанику, зоологију, геологију и агрономију. На његово тражење, две године касније, 10. децембра 1855, одлуком лицејског Савета, у дворишту Лицеја издвојена је градиница коју је Панчић обрађивао за ботаничке потребе. 
Ботаничку башту између Дунава и Дунавске улице. Још од турског бомбардовања 1862. тај део доњег Дорћола, нарочито у приобаљу, запустео је. Напуштено земљиште, раније претежно настањено Турцима, припало је држави. И баш ту, у тешким околностима нове фазе рата за независност Србије, одвијају се од 1875. до 1880. опсежни радови на стварању прве велике ботаничке баште у Београду. Урађен је насип према Дунаву, „метар више од дотад највишег нивоа плављења реке”, подигнут је стакленик, ископани су бунари, озидане најпотребније зграде, успостављен систем засада.
У пролеће 1887. београдску Ботаничку башту задесио је потоп налик на библијски. Од преобилних киша Дунав је толико набујао да је пробио насип и поплавио све засаде. Из горњег дела вароши доваљало се много муља. „Пуних петнаест дана Башта је била под водом, а за то време дували су и веома јаки ветрови, што је условило пропадање засађених култура”, бележе хроничари. „При томе је и земљиште веома испошћено и одржавање биљака било је онемогућено.” 
Почетком наредне године, 1888, Јосиф Панчић је поднео захтев Граду да се нађе ново место за Ботаничку башту, подесније и сигурније. Разматрани су простори испод Калемегдана, Топчидер, Булбулдер, нека већа имања на тадашњој периферији града. Усред тих разматрања, већ у фебруару те године, умро је Јосиф Панчић. Др Сава Петровић, његов важан и учен сарадник, који је три године пре тога објавио прву целовиту монографију биљног света Србије, срећом, био је у прилици да се непосредније заузме за ваљано решавање овог питања. Као лични лекар краља Милана, Петровић ће годину и по дана после Панчићеве смрти пресудно допринети да доскорашњи краљ схвати „потребе и жељу великог српског научника”. Како вели Будислав Татић, „иако у абдикацији, краљ Милан се понео према Великој школи, граду Београду и српском народу као одан човек и патриота... Уместо револта на политичку ситуацију, одлучио је да приложи легат Великој школи.” 
Већ у пролеће 1890. започети су радови на уређењу нове Ботаничке баште, која ће Београд коначно уврстити међу оне европске универзитетске центре са узорним „музејем живих биљака”, „лабораторијом ботанике под ведрим небом”, „извором–расадником многих биљних врста”. Уписаће га на мапу градова са „живим уџбеницима лековитих биљака”, како то за ботаничке баште првенце – у Падови (1545), Пизи и Лајдену (1577), Лајпцигу (1579) – каже Џон Едвард Греј, познати европски ботаничар.
хербаријум завршавао је у хербаријумима Беча и Пеште, а високи службеник Ботаничке баште који је то омогућио награђен је 1909. местом приватног доцента на Универзитету у Бечу. Током аустријске окупације Београда у Првом светском рату, по наређењу цивилног гувернера Србије Талоција, хербаријум Ботаничке баште је „просто опљачкан”. Са фронта је у наредничкој униформи доведен К. Малу, кустос аустроугарског Музеја у Сарајеву, који је одабрао највредније делове збирке за Пешту, а остало разврстао за Загреб и Сарајево. Део плена однет у Пешту никада није враћен. Уништена је читава архива Баште сакупљана до 1914, а сама Башта је „претворена у обичан повртњак”. 
Тридесетих година XX века дограђен је анекс за Хербаријум. Године 1931. изграђен је још један стакленик, мањи. Златни период за попуну биљног фонда био је 1905–1936, упркос великим страдањима у време Првог светског рата. Успостављен је систем заступљености врста по географској припадности. Највећи допринос обогаћивању фонда у том периоду дали су др Недељко Кошанин, Павле Черњавски, Стеван Јаковљевић, Љубиша Глишић, Теодор Сошка, настављајући оно што су у XIX веку чинили Јосиф Панчић, Стеван Јакшић, Живојин Јуришић. Предузимана су бројна путовања и доношен живи биљни материјал. Само са Балкана, на којем живи око седам хиљада биљних врста, у Башти је било заступљено преко четири хиљаде. Сарадња са универзитетима, биолошким институтима и ботаничким часописима широм света постала је редовна.
Далматинска, Таковска, Војводе Добрњца, Булевар деспота Стефана. Пет хектара у срцу града уоквирених овим данашњим улицама. Јевремовац. Раскошна разноликост биља, редом оплемењена природа, домаћа и егзотична. Загонетна тихост оазе усред врвежи метрополиса, бучног и ужурбаног. У недавно пролећно предвечерје прикупљамо своје мисли као скицен-блок расут у трави и запућујемо се вртом. Много важних и занимљивих примерака светске флоре је ту. 
Молика (Pinuspeuce) балкански је ендемит, терцијарни реликт, висине и до двадесет пет метара. Њена смола се користи у техници микроскопирања и индустрији оптичких инструмената, а од стабла се праве одличне качице и карлице. 
Убрзавамо корак, а пред нама се нижу маљава бреза (BetulapubescensEhrih) из северне Европе и Сибира, црни орах (Juglansnigra) из Масачусетса и са Онтарија, мушки и женски примерци кефалотаксуса (CephalotaxusdrupaceaSiebetZucc.) из Индије и са Тајвана, царска пауловнија (PaulovniatomentosaSteud.) из Кине и Јапана, трубљачац (CatalpabignonioidesWalt.) из Алабаме и Xорxије, пароција (Parotiapersica) из северног Ирана, келреутерија (KoelrreuteriapaniculataLaxim.) из Кореје. 
